Zdravko Ponoš politika

Zdravko Ponoš, rođen 3. novembra 1962. godine u Golubiću – selu kod Knina, a ovako je njegov životni put započeo. Nakon što se preselio u živahni grad Zagreb i stekao diplomu elektronskog inženjera, postao je jedan od najpoznatijih srpskih političara i penzionisanih generala; na funkciji načelnika Generalštaba Vojske Srbije od 2006-2008.

Ponoš je 1986. odlučio da svoju vojnu karijeru započne u Srbiji. Dve godine kasnije uspeo je da se zaposli u Odeljenju za razvoj u Beogradu, gde je ostao zaposlen do 2002. Ponošu je ubrzo ponuđeno uticajno mesto u Ministarstvu odbrane kao savetnik brojnih ministara – uključujući tada budućeg predsednika Borisa Tadića.

Ponoš je 2005. godine dobio čin general-majora nakon što je od 2000. godine bio pukovnik. Takođe, postavljen je za zamenika načelnika Generalštaba, a 2006. godine za načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Kao načelnik Generalštaba, Ponoš je pokrenuo nekoliko reformi za profesionalizaciju srpskih vojnih snaga; nažalost, ovaj proces je zaustavljen krajem 2008. godine zbog njegovog neslaganja sa ministrom Draganom Šutanovcem, što se na kraju završilo Ponoševim razrešenjem dužnosti u decembru 2008. 

Godinu dana nakon njegovog penzionisanja iz vojske, Ponoš se povezao sa ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem da radi kao diplomatski pomoćnik; ranije su imali zajednički angažman u srpskoj vladi. Posle 2012. njihov savez je opstao i Ponoš je postao šef kabineta za Jeremićevu funkciju predsednika Generalne skupštine UN. Po povratku iz SAD Ponoš je sa svojim kolegama osnovao Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj. 

Sa Ponošem u početku kao izvršnim direktorom, na tamo na kraju postaje viši savetnik. 2017. godine, podstaknuto njegovim angažovanjem u Jeremićevom timu za predsedničke izbore te godine. Politika mu je krenula za rukom; to dovodi do osnivanja Narodne stranke sa samom kandidaturom za potpredsednika do novembra 2021. Na predsedničkim izborima 2022. 

Ponoš se kandiduje za koaliciju Ujedinjeni za pobedu Srbije i gubi izbore i biva drugi na njima. Nakon toga napušta Narodnu stranku i osniva sopstvenu organizaciju pod nazivom Srbija centar u julu 2022. Kao centristički političar koji se zalaže za pridruživanje EU i vojnu saradnju sa NATO-om, otvoreno je izražavao neodobravanje spoljnopolitičkih odluka Aleksandra Vučića i pristupa oružanim snagama.

Život

Ponoš je 3. novembra 1962. godine rođen u malom selu Golubić kod Knina u Hrvatskoj. Kao ponosni član srpske porodice, tamo je završio osnovnu školu pre nego što se kao omladinac preselio u Zagreb gde je završio srednju tehničku školu i upisao srednju vojno-kopnenu školu. Odlučujući da nastavi sa vojnom školom, Ponoš je naveo da je „to nešto potpuno novo i nepoznato“ za njega.

Usledio je upis na Tehničku vojnu akademiju u Zagrebu, gde je 1986. godine stekao diplomu inženjera elektronike. U nastavku studija magistrirao je na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu iz oblasti Globalnih navigacionih sistema. Sve je to kulminiralo time što je završio postdiplomske studije 1999. godine. 

Dok je bio na Univerzitetu u Beogradu, napisao je i objavio izveštaj o Globalnim navigacionim sistemima u uglednom japanskom časopisu. Pored toga, studirao je STANAG 6001 tokom svog NATO kursa na Kraljevskom koledžu za odbrambene studije u Londonu, kao i završavajući kurseve u Švajcarskoj i Nemačkoj radi daljeg obogaćenja svoje akademske karijere.

Ponoš je kao mladić živeo u Zagrebu i tamo se oženio svojom ženom Zdenkom koja je bila iz Inđije. Nažalost, izgubio je oca pre Operacije Oluja, dok je njegov deda po majci služio na strani jugoslovenskih partizana tokom Drugog svetskog rata i poginuo u borbama na Sremskom frontu. 

Takođe je ponosan što ima hrvatsko državljanstvo i što je tamo rođen. Ponoš je višejezičan Srbin koji ima neverovatnu lepezu hobija i strasti, od fudbala i muzike do istorije, filmova, crtanih filmova — a čak je i veliki obožavatelj Simpsonovih. Osim svojih interesovanja, Ponoš se može pohvaliti ozbiljnim akreditivima: kao i pisanjem nekoliko akademskih radova za objavljivanje u časopisu Horizons; The Times ga je još 2006. proglasilo svojom ličnošću godine!

Vojna karijera

Godine 1986. Ponoš je svoju vojnu karijeru započeo diplomiranjem na zagrebačkoj vojnoj akademiji. Ukazala mu se prilika da tamo bude asistent, ali ju je odbio i odlučio se da radi kao tehničar na beogradskom Tehnološkom institutu. Stacioniran u Užicu i SAP Kosovo, obavljao je zadatke poput ometanja televizijskih programa TV Tirana; koje iako neuspešne nisu mu dodeljene direktno iz vojske.

Godine 1988. odlučio je da se vrati u Beograd i preuzme ulogu u Odeljenju za razvoj, što je uglavnom uključivalo bliske kontakte sa građanskim institutima, kao i kompanijama. Do 1990-ih već se preselio u Srbiju. Tokom početka raspada Jugoslavije, njegova prva misao bila je da napusti zemlju, ali se na kraju odlučio da ostane. 

Ponoš i njegov tim tokom NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. koristili su metode da prepoznaju avione koji lete iznad njih kako bi izbegli veće gubitke posebno na teritoriju Kosova i Metohije. Kao priznanje za njihov hrabri trud, Slobodan Milošević je Ponoša odlikovao Ordenom za zasluge u odbrani i bezbednosti.

Ponoš je 2000. godine unapređen u cenjeni čin pukovnika, a pet godina kasnije i general-majora. Tokom Miloševićevog svrgavanja, primetio je da „posle petooktobarske revolucije nije došlo do efektivnih promena u vojsci“. Nakon što je radio u Odeljenju do 2002. godine, Ponoš je nastavio da radi u Ministarstvu odbrane. Dok je Boris Tadić bio na čelu Ministarstva odbrane, Ponoš je bio savetnik; tokom ovog perioda, ponuđeno mu je da napravi novo odeljenje za saradnju sa NATO-om, što je on ljubazno prihvatio. 

On je veoma pohvalno govorio o svom partnerstvu sa Tadićem, ocenivši ga kao uspešnu saradnju koja je trajala do 2004. godine kada je Ponoš preuzeo ulogu glavnog direktorata. 2005. godine postavljen je za zamenika načelnika Vojske. Tokom svog mandata, general Stanković se fokusirao na reorganizaciju i profesionalizaciju trupa. Nakon formalnog raspada Srbije i Crne Gore 2006. godine, sarađivao je sa ministrom Zoranom Stankovićem na daljem ostvarivanju ovih ciljeva. Bio je jedan od najmlađih članova koji je ikada primljen u Generalštab u to vreme – to sve je svedočanstvo njegove hrabrosti i posvećenosti vojnoj reformi.

Predsednik Srbije Tadić je 13. decembra 2006. imenovao Ponoša za načelnika Generalštaba i unapredio ga u general-potpukovnika. Njegovo imenovanje akademici su videli kao sredstvo za ubrzavanje evropskih integracija zbog njegovog prozapadnog stava. U svojoj ulozi načelnika Generalštaba, nastavio je da se zalaže za reformu i profesionalizaciju moderne vojske. 

Bio je i veliki zagovornik povećanja plata vojnih oficira i saradnje između nacija u Evropi, EU i NATO-a. U svojoj inauguracionoj nedelji kao načelnik Generalštaba, Dragan Ponoš je predstavljao Srbiju na otvaranju tamošnje kancelarije za vezu NATO-a. Ubrzo nakon toga, zamenio je ministra odbrane Dragana Šutanovca i otputovao u Sjedinjene Države da se posavetuje sa načelnikom Generalštaba SAD. 

Gospodin Ponoš je nepokolebljivo izjavio da “vojska neće zaštititi nijednog ratnog zločinca koje je Haški tribunal proglasio krivim”, što je bio suštinski deo u obezbeđivanju pravde za prošla nedela širom Srbije. U decembru su Ponoš i Šutanovac proveli nekoliko dana blizu granice sa Kosovom. kako bi procenili okruženje – koje su kasnije proglasili „mirnim“ bez vidljive šanse za narušavanje. Štaviše, tog oktobra je vodio razgovore sa predstavnicima turske i norveške vojske; nakon čega je mesec dana kasnije izrazio podršku promeni Kumanovskog sporazuma. 

U zapanjujućem preokretu događaja, Ponoš je izložio delove transkripata sa svojih sednica sa najvišim kadrovima Generalštaba. Otkriveno je da su Slobodan Milošević i Vojislav Koštunica planirali da iskoriste vojsku za svoju političku agendu, posebno u Crnoj Gori. Tokom ovog perioda, istraživanja su otkrila impresivan rejting među građanima Srbije u vezi sa ovim manevrima. Posle dužnosti načelnika Generalštaba do februara 2009. godine, zamenio ga je Miloje Miletić.

Penzionisanje

Posle razrešenja sa mesta načelnika Generalštaba, Ponoš je ostao aktivan u vojsci još godinu dana, iako nije imao nikakvu posebnu ulogu i odgovornost. Ponoš je izrazio želju da se pridruži ministarstvu spoljnih poslova Vuka Jeremića kao pomoćnik, međutim Šutanovac se izjasnio da da „nije imao nameru da Tadiću predloži Ponoševu ostavku“. Shodno tome, na kraju ga je sam predsednik penzionisao 31. decembra 2009.

Politička karijera

Ponoš je svoje političke sklonosti izrazio kao spoj građanskih i nacionalnih tema, zalažući se za ustavnost, socijalnu pravdu i jednaka prava. On ne veruje u to da se partneri označavaju kao „istopolni brakovi“, ali ipak veruje da ovi parovi treba da dobiju ista zakonska prava koja imaju svi ostali. Iako se čvrsto zalaže protiv LGBT usvajanja dece, to je samo da bi se osiguralo da se pre svega uzimaju u obzir najbolji interesi dece. 

Ponoš se glasno zalaže za prelazak predsedničkog izbornog sistema naše zemlje na tajno glasanje koje sprovodi Narodna skupština. On je takođe izjavio da će, ukoliko bude izabran za predsednika, potpisati zakon kojim će se vratiti penzije koje je građanima ukrao Vučićev režim 2014. Ponoš je oštro osudio zakon o vojsci iz 2018. godine, tvrdeći da je napravljen u korist trgovaca oružjem i brokera. 

Dalje je predložio povećanje plata oficirima umesto uvođenja obaveznog vojnog roka i optužio vladu da nezakonito koristi policijske snage tokom predizbornih kampanja.